Небо
или Небеса у молитви Господњој - Оче наш?
(Цртица о страдалном богослужбеном –
црквенословенском - језику)
Деведесетих година, за време
почившег патријарха Павла, а “да би народ боље разумео”, у Светој литургији је,
мало по мало, без одлуке СА Сабора СПЦ, почело коришћење говорног
“српског” језика, уместо богослужбеног и, треба ли рећи предањског, црквенословенског. Истини за вољу,
први је текст Свете литургије на “српски” језик превео
архимандрит Јустин (Поповић), давне 1924. године, и тако, нажалост, поставио темеље
данашњем небивалом
стању.
После тридесет година “срповања”, од
стидљиве праксе и изузетка, коришћење “српског” у Светој
литургији
је постало правило, док је служба на богослужбеном
црквенословенском, широм Србије под окупацијом, изузетак и реткост. У парохијским
црквама градова, села и веле-града (некада белог а
данас дебелог), црквенословенског више нема ни за
лек.
Богу
хвала а на
радост и укрепљење остатка остатака верујућег и
ревнујућег народа србског, црквенословенски још некако опстаје у делу
манастира СПЦ, захваљујући расудљивим игуманима и занемоћалим али храбрим игуманијама,
женама мироносицама последњих времена. Посебно је болна тема да се
(непланским и неблагословеним) увођењем и коришћењем “Вуковог” језика у
богослужење, одвајамо од словенске једноверне браће, на шта је (узалудно) указивао и Свети владика Николај
(Велимировић). Уз промену календара на
световњачки уместо црквено-предањског, у Православној Цркви, међу помесним
црквама, потпуно је нарушено јединство у слављењу празника, на радост и
ликовање непријатеља Православља, а на првом месту огрезлих у латинској јереси –
папољубаца "Фрањеваца", те њиховог отровног изданка - екумениста.
У
свеопштем муку и јауку, црквенословенски се још некако чује и ослушкује у одговарањима
певнице на прозбе свештеника на Светој литургији. Али, и ту “српски” трује и
не мирује, што је повод за ову страдалну цртицу.
Наиме,
уместо
изговарања (појања) молитве Господње, Оче наш, на црквенословенском, све чешће се чује њен, у четвртом члану
(прозби, молитви), суштински нетачан превод на “српски” (Мт 6, 9-13 и Лк 11,2-4).
Док је први члан молитве Господње: “Отче наш иже јеси на небесјех...”, исправно преведен “...који
си на небесима...”, у четвртом члану се, да ли случајно или са (злом)
намером, “...да будет воља Твоја, јако на
небеси и на земљи” преводи недоследно и нетачно као: “да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу” (или негде “...као што је на небу”). Дакле, у преводу “...јако
на небеси и на земљи”, уместо “небеса” преводи
се са
“небо”.
Шта би то значило и зар има било
какве (суштинске) разлике између “небеса” и “неба?
Не улазећи у могуће граматичко
објашњење и образложење (“небо” и “неба”, једнина
и множина,
док је појам “небеса” увек у множини), суштински се, у Србском језику и
богословљу, јасно разликује појам “небеса” – рајско обиталиште, рај,
станиште Божије и ангела Јего, од појма “небо” – видљиво плаветнило, али и
поднебесје, свет злих духова, обиталиште демона.
Дакле, молећи се на „српском“
да
буде воља Божија “и на земљи као и на небу”, ми се, апсурдно молимо да на земљи
буде демонски беспоредак и хаос, какав, нажалост, све више, по нашим грешним
молитвама, и бива. А ту не можемо говорити о
Божијој вољи, већ Божијем допуштењу, према нашем сагрешењу.
Јер, небо, на "српском", јесте под-небесје (где
владају беси и људски греси) (Еф
6;12).
Дочим су “небеса” место Божијег
благослова и ангелског поретка и појања и склада и вечне радости (Мт
5,12).
Шта нам ваља чинити?
Покајати се и не ружити светињу
молитве Господње, већ је изговарати (појати) на изворном црквенословенском језику: “...да
будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи”, да не би, у незнању и
самооправдању, на себе и на своје потомство навлачили гнев Божији, призивајући
да на земљи влада поднебесни хаос уместо реда и Божијег благослова, који
је на Небесима.
(Треба, са жаљењем, приметити да су
и у тзв. РПЕ у егзилу, где се “боре против новотарија и јереси екуменизма”,
потпуно увели служење на “српском”....И то не само Св. литургије).
Одговор на реаговање једне сестре, објављен на интернет страници Борба за Веру, о небу, Небу и Небесима у богослужбеној употреби.
Бог се јави! Ваистину се јави!
Христа да прослави!
И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи. Мт. 6 (3; 16. и 17.)
Када су се Света браћа словенска (читај србска) Ћирило и Методије борила за службу Богу на словенском језику, (види епископ Др Никодим Милаш, „Словенска браћа Кирил и Методије и истина православља“, фототипско издање поводом 1100-годишњице упокојења равноапостола и учитеља славенског Светог Методија, Београд, 1985. Година, Свети архијерејски синод СПЦ), изборили су се за службу на богослужбеном старословенском (старосрбском), књижевном језику превода првих богослужбених књига, различитом од тадашњег говорног (народног) језика.
Двојезичје (диглосија) је увек у Православљу представљало норму или закон: у Латина, и у Грка и у Немаца, у време Светих апостола србских и свесловенских. Један (виши) језик за молитву Богу (вертикално) а други (нижи) за (са)обраћање у роду (хоризонтално). А све у знаку Крста и слободе у Духу Светоме. То је закон у Богослужењу и данас – код једноверне браће Руса и Бугара (црквенословенски) и Грка (старогрчки) и Грузина (старогрузински – „дзвели картули“).
Одлуком (бр. АС бр.8/зап 92) Светог архијерејског Сабора СПЦ, од 23. маја 1986. године је наложено да се „убудуће на подручју Српске Православне Цркве може служити на црквено-словенском и српском говорном језику“; док се на „српском језику може служити само уз употребу Служебника у издању Светог Архијерејског Синода“. Ово је прва званична препорука за употребу „српског говорног језика“, паралелно са црквенословенским. Током деведесетих година почиње нагло и стихијско истискивање црквенословенског језика из богослужбене употребе, чему је основу поставио отац Јустин (Поповић) својим преводима из 1922. (Божанствена Литургија Светога оца нашега Јована Златоуста, превео са грчког јерођакон Јустин Сп. Поповић, Београд 1922. у Сремским Карловцима: Српска манастирска штампарија) а затим преводом све три Литургије 1978. године (Божанствене Литургије, превео Архимандрит др Јустин Поповић, духовник манастира Ћелије бивши професор Универзитета, Београд 1978.).
Разлика између богослужбеног и народног језика вековима није сметала ни светородним владарима нити побожном народу; ни Светоме Сави ни брату му Стефану, крунисаној глави. Ни властелину ни себру, ни бакама-мироносицама које су саме стајале у празним храмовима у време „убијања бога“ и србскога рода. Парадоксално је да они који треба да чувају предањски богослужбени језик, јесу први на (не)делу његовог уништавања кроз заборав. Упоредо се у цркви и, назови, држави одвијају процеси расрбљивања: у Србији (под окупацијом) већ пола века траје латинизација кроз занемаривање или забрањивање ћирилице, а у цркви (под узурпацијом) екуменизација и папизација, кроз прогањање правоверног свештенства и монаштва, заједно у пакету са црквенословенским језиком, те наметање у богослужењу „српског“ - језика тргова и пијаце.
Тамо где влада самовоља и „непогрешивост“: архиепископа/патријарха, архијереја и јереја, па и сабора епископа, а без потврде Цркве (сабора предстојатеља и буди буди – амин, на одлуку – Богу вернога народа - Лаос), ту настаје страногласје (ксенофонија) и злогласје (какофонија), које прати растакање (ентропија): Вере, Предања, морала, обичаја, установа…Тај процес видимо код Срба последњих стотину и више година. Не може се борити за Веру без Предања. Црквенословенски језик је освештан и предањски, као и Црквени (тзв. стари/Јулијански) календар. Надахнути Духом Светим кроз Свете Оце Цркве Православне, не кроз самовољне и трврдоврате и несмирене...
Што се тиче мишљења блажене успомене Светога владике Охридског и Жичког Николаја (Велимировића), о (не)превођењу богослужбених књига са црквенословенског језика на србски, у одговору једном богомољцу, он између осталог каже: Превођењем „би се удаљили од оригиналног црквенословенског текста који је тако богат и савршен, да се не може превести свака реч на српски језик који је много сиромашнији од њега. Затим, ми на нашем језику слушамо обичне разговоре, псовке и клетву, па се свађамо и грдимо на том нашем језику. Зато је словенски језик свет и он мора остати за разговор са Богом. И ко воли цркву и Богу се моли долазећи често у цркву, он ће све на богослужењу брзо свићи и све разумети. Црквенословенски језик је мост који повезује све словенске народе“. (Игуман Рафаило Поповић, духовник манастира Никоље, Забелешке о Светом владики Николају, Чачак 2009.).
Када говоримо о молитви Господњој – Оче наш и њеном преводу, паки и паки, тврдимо: небо и Небеса, у савременом србском језику нису истозначни нити заменски појмови. У говорном србском језику небо не означава Небеса већ првенствено атмосферски омотач, свод, једнак поднебесју, где су духови злобе; док је на Небесима – Бог у Светој Тројици, Чинови ангелски, Свети и Преподобни Јего. Граматичка исправност или тзв. тачност превода (локатив множине „Небесјех“ у првој прозби и локатив једнине „Небеси“ у четвртој) од другоразредног су значаја. Уколико је молитву Господњу – Оче наш, уопште требало преводити, у прозби „јако на небеси и на земљи“, небо је морало бити писано великим словом: „...као што је на Небу, тако и на земљи“, да би се разликовало од неба (поднебесја) којим шарају невидљиви беси и видљиви кемтрејлси (Chemtrails). Слично је и са произвољним преводом Друге посланице Св. Апостола Павла Коринћанима (Гл. 12) у којој је изворно црквенословенски „до третјаго небесе…“ на србски језик, опет, преведено са „до трећега неба...“.
Божја воља је на Небесима (не-беси, без беса) где влада сагласје (син-фонија); грешна воља људска је на земљи, где је злогласје (какофонија), по допуштењу а не по благовољењу Божјем. У поднебесју су духови злобе, такође, по допуштењу а не по благовољењу Божјем. Против духова злобе ратује народ Божји, одолевајући греху и утврђујући се у врлини, уз помоћ Божју, молитвама Светих Јего (Еф 6;12). У том рату ми се молимо „да будет воља Твоја јако на небеси и на земљи“.
Молитва Господња – Оче наш – на црквеносрбском (црквенословенском), језику срца, је савршена (завршена) и не може бити једнако савршена нити „савршенија“ на сиромашном говорном „српском“, језику разума, подједнако као и безумља. Такво учење и служење нису предањски те чине велику штету и смутњу. За жаљење је и читање/изговарање Вјерују (Символа Вере) на србском језику. Али, то је посебна тема у времену свеопште смутње, која долази од оних који треба да „надгледају“ Веру и утврђују у Истини.
Напомена:
С обзиром да се Србима под окупацијом од детињства намеће да уче по неколико страних језика, оправдање "теолога" да "народ" не разуме службу на црквенословенском, те је зато уведена служба на "српском", нема смисла. Ако Срби могу да заплићу језиком наших непријатеља, ваљало би научити и језик којим су се вековима генерације Срба на Светој Литургији Богу молиле. Што се тиче нашег Светог владике Николаја (Велимировића), он је дуже био епископ Охридски (од 1920. до 1934.) а краће епископ Жички (1919./20. и од 1934. до хапшења 1941.). Због реченог, али и из разлога неодрицања од расколницима "македонским" предатих светиња Богом нам поверене Охридске (архи)епископије, манастира и остатка остатака србског народа Старе Србије, нашем Светом владици Николају никако не треба одузимати титулу епископа Охридског и Жичког.
☦︎породица.срб
