Од немила до недрага и натраг до бестрага....

Малишан од 5 лета, Милош па још Црњански

Граната из Заграђа

Није ми познато порекло назива "граната" за воће нар. Пун семења, израз граната за нар повезујем са ручном бомбом (гранатом) пуном смртоносних оловних куглица...Ко о чему, баба о уштипцима, војник о скраћењу...

Хашки vs Вијетнамски синдром

Хашки синдром

Деценијама након рата у Вијетнаму Америку тресе грозница звана Вијетнамски синдром. Број погинулих превазиђен је бројем телесно и душевно осакаћених. 

После Вијетнама сваки рат је изазивао националну дрхтавицу и немоћ. Из Вијетнамске мочваре и живог песка Америка се извлачила кроз два рата у Персијском заливу и бомбардовањем Срба... 

Немци* (Швабе, Германи), разбојници (у Царевини,  Аустроугарској и Рајху) болују од Берлинског синдрома који се огледа у осећају кривице губитника у два светска рата, подељене а тиме и немоћне, јалове нације... 

Французи* болују од Париског синдрома окупиране,  јалове и немоћне нације чији су покрет отпора цинични Енглези сажели у хумористичкој серији "Ало-ало"...

Енглески горди Албион вековима је скривао своју дегенерисаност, аморалност и јаловост, пљачкањем и харањем диљем света - беспоштедном борбом за своје интересе и туђи иметак до последњег Чеха, Норвежанина, Индијца, Арапина, Србина...

Сви заједно, јалови и фрустрирани, удружише се у бомбардовању Срба и СР Југославије у NATO агресији 1999. године. 

Геополитика има своје одговоре и тумачења као што су потискивање Русије у континент, зауздавање Срба и одсецање од мора, демо(но)кратизација Балкана итд. 

Не занемарујући геополитички значај и разлоге постављамо питање о моралном и националном мотиву агресије на Србе? 

Одсуство савести, емпатије и морална изопаченост доводи до психопатолошке потребе да се ослободи осећаја кривице и немоћи...Агресијом превазићи импотентност и јаловост - личну, националну,  државну и империјалну. 

Вечитим агресорима, сплеткарошима,  сецикесама и скрвнитељима (Немцима*,  Енглезима*,  Американцима* и инима) одговарало је да се њихов осећај кривице и са њим повезане немоћи пребаци (во вјеки вјеков ако је могуће) на новог парију,  недодирљивог - на Србе. 

Па тако Срби, невољно и вољно посташе све нај-горе,  од зла оца и још горе матере...

То што нас непријатељи набедише, увредише и  побише то некако и може да се разуме и схвати (не и прихвати и опрости)... Међутим, све што нам учинише није било без наше помоћи и самопрезира, без наше "добре воље". 

Псевдо-србска псевдо-елита прихватила је "у име свих нас" комплекс кривице. Од демо(но)кратских промена 2001. године (али и пре њих када "победисмо NATO") политичке шаховске гарнитуре брижно негују Хашки синдром. 

Пацифистичким, "дипломатским", резигнираним, малодушним, капитулантским и другим политичким неделима и речима убијају и оно мало преостале воље Срба за опстанак и одбрану,  нарочито код србске деце и србске младежи. 

Тако Вијетнамски, Берлински,  Париски и Енглески синдром потурише Србима као Хашки синдром...

Због тога нас непријатељи толико "воле"... Називамо их пријатељима и прихватамо њихову кривицу као нашу муку и бруку.... 

* Мисли се на националне/империјалне властодршце али и све појединачне припаднике наведених нација који своје мисли, осећања и недела засолише србском крвљу.

Гранате и остала муниција

ЈЕДНА СУЗА

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те -

У твојој башти ја те видјех јуче,

Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила кô златно небо пошље туче,

У тиху хладу старе крушке оне,

Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне

И сјајне капи, са безброј рубина,

Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце... И кô са висина

Оловни облак, по души ми паде

Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:

Што моја ниси, и што смирај дана

Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана

И слатка плода, што рађа и зрије

На ватри срца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...

Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,

И све те гледам, кроз сузу што лије,

Гдје береш слатке, распукле гранате.

Алекса Шантић

Нар - Шипак - Распукла Граната

Ако хоћеш... 

 

Црњански о Шантићу