„Због једног убиства Каин проклет оста,
Колико л' проклетство навукоше на се,
То убише Срба Седамсто Тисућа,
На веки проклета остаће им кућа.“
Ђердан од мерџана, Служба јасеновачким Новомученицима Светога Николаја (Велимировића), владике Охридског и Жичког.
Приликом освећења храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, 2. септембра 1984. године, патријарх Герман је, између осталог, рекао и следеће „Браћо, да праштамо – морамо jер jе то jеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо“.
Овом, „политички коректном“ изјавом, и тада као и данас, после више од седамдесет година Србске земље и робља под окупацијом, у мраку смутње и безнађа, требало је и треба, ваљда, умирити и помирити непомирљиво: џелате и жртве. Исту рециклацију („опростити морамо, заборавити не смемо“) папагајски понављају потомци Гога и Магога.
На праштање сагрешења личним непријатељима позвани смо и обавезани речима молитве Господње – Оче наш: „и остави нам долги нашја јакоже и ми остављајем должником нашим". Или, како записа Свети владика Николај (Велимировић) у Духовној лири: „Простимо људима да Бог нама прости, сви смо ми на земљи привремени гости“.
Међутим, немамо права да, у име покланих и побијених на правди Бога, Срба Седамсто Тисућа, праштамо кољачима нејачи, девојака, одојчади, свештенства, владика, стараца - хулитељима светиње...Њима, ако може, нека у Геени огњеној опрости њихов отац и инспиратор папа.
А ми, Срби, да би остали и опстали, урежимо у срца Богонадахнуте речи Светога Филарета Московског: љуби непријатеље своје, непријатеље Божије презири, непријатеље Отачаства сатири (Люби врагов своих, ненавидь врагов Божиих и бей врагов Отечества).
☦породица.срб
