Свети царски страстотерпци, заштитници Свете Русије и Свете Србије.

На данашњи дан уморен је и командант Равногорског покрета, Југословенске Војске у Отаџбини, ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. 

"Та ноћ није била као ноћи друге

Јер безбројни тугу собом је носила

Када те је рука туђинска и злобна

Са љутим рафалом смртно покосила

Убили су тебе следбеници таме

Без страха од Бога по налогу мрака

Стајао си мирно ко витез војнички

Ко Обилић некад без мане и страха

Са твојом су смрћу ореол исплели

Око твоје Свете Мученичке главе

Пославши ти душу у насеља Рајска

У загрљај топли Светитеља Саве

Пао си за вјеру и род мили цио

Анђели ти душу на небеса љубе

Нека ти је вјечна и слава и хвала

Новомучениче Србски Драгољубе"

16./17. јул 2023. године у граду Рисну

На ноћ страдања Светог Мученика Драгољуба

(Аутор је чтец древног храма Светих првоврхвних Апостола Петра и Павла у Никшићу, теолог Србске православне цркве, србски народни и епски пјесник и химнограф)

https://www.in4s.net/stradanje-djenerala-draze-mihailovica/

Косовски завет или мит?

Стари и Нови завет сажимају се у Косовском, Светосавском и Светолазаревом, завету. И пре Косова Срби су са Богом имали савез и завет у личности Светога Саве. Принц Растко се одрече земаљског "за малена" царства рад' Небеског "увијек и довијека". Свети кнез Лазар исти Завет, жртвујући себе и србску војску из љубави за ближњега свога, уобличи у реч Косово, са непромењеном суштином - одрицање од привременог и трулежног ради вечног и непропадљивог. Са јеванђељске,  крсно-васкрсне тачке гледишта све је недвосмислено и јасно. Међутим,  дух смутљиваца,  сецикеса  и политичара-митомана има другачију - трговачку и шићарџијску логику. Логику мита, бајке,  химере и обмане. Модерни Варава (политичар-бараба) мислећи на Косовски завет упорно истиче тзв. косовски мит,  као анахроно, митолошко стање свести, мишљења и живљења Срба. Материјално и земаљско једино је вредно. Небеско царство у области је бајке и није политички прагматично... Непрекинути низ људског олоша поникао на ђубришту идоло-поклоништва из (де)генерације у (де)генерацију понавља исту мантру. Мењају образине, партије,  имена,  начине, као вук длаку. Али им ћуд остаје непромењена - вучја. Од вучјег накота Вука Бранковића до наших дана, вучићи глођу кости србских мученика и новомученика. Ко има уши да чује и очи да види све му је,  уз Божију помоћ,  јасно. 

 

Мозаик у Андрић граду, Република Србска - аутор Бисенија Терешченко

"Заборавити не можемо, опростити не смијемо..."

"...Светити се не желимо", како језгровито рече Милорад Екмечић.

Живопис у параклису Светог великомученика Лазара у храму Светог Саве у Београду.

Помози Боже!

Од тзв. ослобођења 1945. године, по Божијем допуштењу, у Србији је нелегална (безакона) власт. У данашњој, назови-држави,  власт су наставили да узурпирају унуци и праунуци поратних вуцибатина, безаконика и криминалаца. Како ослободити узурпирано? Битанге (Bitte+Danke) није могуће победити по њиховим правилима јер су безакоњем сваки институционални облик (тзв. Народну скупштину, тзв. изборе, тзв. референдум...) довели до бесмисла. Потребно је, око Христа, сабрати умне, побожне и непоткупљиве људе па предузети масовну србску непослушност, Србски инат и даноноћне Светосавске литије/Крсно-васкрсни ход. Без "помози Боже" ништа се не може. Када ће нам засијати Сунце, није наше да знамо. Наше је да добро видимо у мраку безакоња и надамо се ослобођењу по Божијем благовољењу.

Мир и немир

Извесно је да добро бити неће...Већ сутра или прекосутра. За месец или два...Догодине или већ ове...

Међутим, можемо ли ми, без Божије помоћи, ишта урадити? Бити спремни за најгоре? Или ћемо умрети од страха пре страшних догађаја? Свет овај се плаши своје сенке. И умире пре смрти.

Шта да ради и чему да се нада  Хришћанин? Богу се молити да задржимо Његов мир у нашим душама. Онда ће све бити лако. И расуђивање и одлучивање. Свака ће одлука, донета са миром у души, бити исправна.

Цвет и тараба под снегом 

Воскресеније Христово...

Ко ти је дао право да прашташ у моје име?*

Да ли се нешто променило у нама после свега? Прошли смо "тешке шибе", како рече Свети владика Николај (Велимировић) кроз Други (већи и страшнији од Великог и Првог) рат. Да ли се нешто променило код нас, у нама и са нама? Певамо и играмо као да ништа није било...Толики невини побијени, поклани, недоклани, неопојани...Толика деца и нејач, србска младост...И? Ништа - Нада - Ничево. А Бог нас преведе из небића у биће да би се ми, својевољно и тврдоглаво, непрестано враћали опет у небиће. У небиће заборава и небиће лицемерне љубави и у небиће фарисејског опроштаја.

Праштати смо обавезни али коме? Својим личним непријатељима позвани смо да опростимо ("И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим"). 

Међутим, народним и Божијим непријатељима, кољачима нејаке деце, голоруких људи, тровачима, хулитељима светиње - нема праштања. Немамо право да праштамо у име покланих и побијених на правди Бога, како народ србски лепо каже. Не заборавити и не праштати непријатељима србског народа. Душегубницима и убицама србске нејачи - нема опроштаја!

*изазвано, што би рекли, политички коректном изјавом "Опростити морамо, заборавити не смемо", патријарха Германа изговореном у Јасеновцу 1984. године ("грдном судилишту"). Нажалост, у наше време је понавља патријарх Иринеј (и други на власти и уз власт и под влашћу) вероватно да се "не огреши", то јест, да задовољи обе стране: џелате - кољаче и њихове налогодавце - римокатолике те њихове наследнике, али и жртве - поклане или недоклане (често без наследника због затирања читавих породица  србског племена и семена). Слична је, само блажа, реакција на http://borbazaveru.info/content/view/3212/47/