Помози Боже!

Од тзв. ослобођења 1945. године, по Божијем допуштењу, у Србији је нелегална (безакона) власт. У данашњој, назови-држави,  власт су наставили да узурпирају унуци и праунуци поратних вуцибатина, безаконика и криминалаца. Како ослободити узурпирано? Битанге (Bitte+Danke) није могуће победити по њиховим правилима јер су безакоњем сваки институционални облик (тзв. Народну скупштину, тзв. изборе, тзв. референдум...) довели до бесмисла. Потребно је, око Христа, сабрати умне, побожне и непоткупљиве људе па предузети масовну србску непослушност, Србски инат и даноноћне Светосавске литије/Крсно-васкрсни ход. Без "помози Боже" ништа се не може. Када ће нам засијати Сунце, није наше да знамо. Наше је да добро видимо у мраку безакоња и надамо се ослобођењу по Божијем благовољењу.

Мир и немир

Извесно је да добро бити неће...Већ сутра или прекосутра. За месец или два...Догодине или већ ове...

Међутим, можемо ли ми, без Божије помоћи, ишта урадити? Бити спремни за најгоре? Или ћемо умрети од страха пре страшних догађаја? Свет овај се плаши своје сенке. И умире пре смрти.

Шта да ради и чему да се нада  Хришћанин? Богу се молити да задржимо Његов мир у нашим душама. Онда ће све бити лако. И расуђивање и одлучивање. Свака ће одлука, донета са миром у души, бити исправна.

Цвет и тараба под снегом 

Воскресеније Христово...

Ко ти је дао право да прашташ у моје име?*

Да ли се нешто променило у нама после свега? Прошли смо "тешке шибе", како рече Свети владика Николај (Велимировић) кроз Други (већи и страшнији од Великог и Првог) рат. Да ли се нешто променило код нас, у нама и са нама? Певамо и играмо као да ништа није било...Толики невини побијени, поклани, недоклани, неопојани...Толика деца и нејач, србска младост...И? Ништа - Нада - Ничево. А Бог нас преведе из небића у биће да би се ми, својевољно и тврдоглаво, непрестано враћали опет у небиће. У небиће заборава и небиће лицемерне љубави и у небиће фарисејског опроштаја.

Праштати смо обавезни али коме? Својим личним непријатељима позвани смо да опростимо ("И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим"). 

Међутим, народним и Божијим непријатељима, кољачима нејаке деце, голоруких људи, тровачима, хулитељима светиње - нема праштања. Немамо право да праштамо у име покланих и побијених на правди Бога, како народ србски лепо каже. Не заборавити и не праштати непријатељима србског народа. Душегубницима и убицама србске нејачи - нема опроштаја!

*изазвано, што би рекли, политички коректном изјавом "Опростити морамо, заборавити не смемо", патријарха Германа изговореном у Јасеновцу 1984. године ("грдном судилишту"). Нажалост, у наше време је понавља патријарх Иринеј (и други на власти и уз власт и под влашћу) вероватно да се "не огреши", то јест, да задовољи обе стране: џелате - кољаче и њихове налогодавце - римокатолике те њихове наследнике, али и жртве - поклане или недоклане (често без наследника због затирања читавих породица  србског племена и семена). Слична је, само блажа, реакција на http://borbazaveru.info/content/view/3212/47/

Од немила до недрага и натраг до бестрага....

Малишан од 5 лета, Милош па још Црњански

Граната из Заграђа

Није ми познато порекло назива "граната" за воће нар. Пун семења, израз граната за нар повезујем са ручном бомбом (гранатом) пуном смртоносних оловних куглица...Ко о чему, баба о уштипцима, војник о скраћењу...

Хашки vs Вијетнамски синдром

Хашки синдром

Деценијама након рата у Вијетнаму Америку тресе грозница звана Вијетнамски синдром. Број погинулих превазиђен је бројем телесно и душевно осакаћених. 

После Вијетнама сваки рат је изазивао националну дрхтавицу и немоћ. Из Вијетнамске мочваре и живог песка Америка се извлачила кроз два рата у Персијском заливу и бомбардовањем Срба... 

Немци* (Швабе, Германи), разбојници (у Царевини,  Аустроугарској и Рајху) болују од Берлинског синдрома који се огледа у осећају кривице губитника у два светска рата, подељене а тиме и немоћне, јалове нације... 

Французи* болују од Париског синдрома окупиране,  јалове и немоћне нације чији су покрет отпора цинични Енглези сажели у хумористичкој серији "Ало-ало"...

Енглески горди Албион вековима је скривао своју дегенерисаност, аморалност и јаловост, пљачкањем и харањем диљем света - беспоштедном борбом за своје интересе и туђи иметак до последњег Чеха, Норвежанина, Индијца, Арапина, Србина...

Сви заједно, јалови и фрустрирани, удружише се у бомбардовању Срба и СР Југославије у NATO агресији 1999. године. 

Геополитика има своје одговоре и тумачења као што су потискивање Русије у континент, зауздавање Срба и одсецање од мора, демо(но)кратизација Балкана итд. 

Не занемарујући геополитички значај и разлоге постављамо питање о моралном и националном мотиву агресије на Србе? 

Одсуство савести, емпатије и морална изопаченост доводи до психопатолошке потребе да се ослободи осећаја кривице и немоћи...Агресијом превазићи импотентност и јаловост - личну, националну,  државну и империјалну. 

Вечитим агресорима, сплеткарошима,  сецикесама и скрвнитељима (Немцима*,  Енглезима*,  Американцима* и инима) одговарало је да се њихов осећај кривице и са њим повезане немоћи пребаци (во вјеки вјеков ако је могуће) на новог парију,  недодирљивог - на Србе. 

Па тако Срби, невољно и вољно посташе све нај-горе,  од зла оца и још горе матере...

То што нас непријатељи набедише, увредише и  побише то некако и може да се разуме и схвати (не и прихвати и опрости)... Међутим, све што нам учинише није било без наше помоћи и самопрезира, без наше "добре воље". 

Псевдо-србска псевдо-елита прихватила је "у име свих нас" комплекс кривице. Од демо(но)кратских промена 2001. године (али и пре њих када "победисмо NATO") политичке шаховске гарнитуре брижно негују Хашки синдром. 

Пацифистичким, "дипломатским", резигнираним, малодушним, капитулантским и другим политичким неделима и речима убијају и оно мало преостале воље Срба за опстанак и одбрану,  нарочито код србске деце и србске младежи. 

Тако Вијетнамски, Берлински,  Париски и Енглески синдром потурише Србима као Хашки синдром...

Због тога нас непријатељи толико "воле"... Називамо их пријатељима и прихватамо њихову кривицу као нашу муку и бруку.... 

* Мисли се на националне/империјалне властодршце али и све појединачне припаднике наведених нација који своје мисли, осећања и недела засолише србском крвљу.