"Заборавити не можемо, опростити не смијемо..."

"...Светити се не желимо", како језгровито рече Милорад Екмечић.

Живопис у параклису Светог великомученика Лазара у храму Светог Саве у Београду.

Помози Боже!

Од тзв. ослобођења 1945. године, по Божијем допуштењу, у Србији је нелегална (безакона) власт. У данашњој, назови-држави,  власт су наставили да узурпирају унуци и праунуци поратних вуцибатина, безаконика и криминалаца. Како ослободити узурпирано? Битанге (Bitte+Danke) није могуће победити по њиховим правилима јер су безакоњем сваки институционални облик (тзв. Народну скупштину, тзв. изборе, тзв. референдум...) довели до бесмисла. Потребно је, око Христа, сабрати умне, побожне и непоткупљиве људе па предузети масовну србску непослушност, Србски инат и даноноћне Светосавске литије/Крсно-васкрсни ход. Без "помози Боже" ништа се не може. Када ће нам засијати Сунце, није наше да знамо. Наше је да добро видимо у мраку безакоња и надамо се ослобођењу по Божијем благовољењу.

Мир и немир

Извесно је да добро бити неће...Већ сутра или прекосутра. За месец или два...Догодине или већ ове...

Међутим, можемо ли ми, без Божије помоћи, ишта урадити? Бити спремни за најгоре? Или ћемо умрети од страха пре страшних догађаја? Свет овај се плаши своје сенке. И умире пре смрти.

Шта да ради и чему да се нада  Хришћанин? Богу се молити да задржимо Његов мир у нашим душама. Онда ће све бити лако. И расуђивање и одлучивање. Свака ће одлука, донета са миром у души, бити исправна.

Цвет и тараба под снегом 

Воскресеније Христово...

Ко ти је дао право да прашташ у моје име?*

Да ли се нешто променило у нама после свега? Прошли смо "тешке шибе", како рече Свети владика Николај (Велимировић) кроз Други (већи и страшнији од Великог и Првог) рат. Да ли се нешто променило код нас, у нама и са нама? Певамо и играмо као да ништа није било...Толики невини побијени, поклани, недоклани, неопојани...Толика деца и нејач, србска младост...И? Ништа - Нада - Ничево. А Бог нас преведе из небића у биће да би се ми, својевољно и тврдоглаво, непрестано враћали опет у небиће. У небиће заборава и небиће лицемерне љубави и у небиће фарисејског опроштаја.

Праштати смо обавезни али коме? Својим личним непријатељима позвани смо да опростимо ("И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим"). 

Међутим, народним и Божијим непријатељима, кољачима нејаке деце, голоруких људи, тровачима, хулитељима светиње - нема праштања. Немамо право да праштамо у име покланих и побијених на правди Бога, како народ србски лепо каже. Не заборавити и не праштати непријатељима србског народа. Душегубницима и убицама србске нејачи - нема опроштаја!

*изазвано, што би рекли, политички коректном изјавом "Опростити морамо, заборавити не смемо", патријарха Германа изговореном у Јасеновцу 1984. године ("грдном судилишту"). Нажалост, у наше време је понавља патријарх Иринеј (и други на власти и уз власт и под влашћу) вероватно да се "не огреши", то јест, да задовољи обе стране: џелате - кољаче и њихове налогодавце - римокатолике те њихове наследнике, али и жртве - поклане или недоклане (често без наследника због затирања читавих породица  србског племена и семена). Слична је, само блажа, реакција на http://borbazaveru.info/content/view/3212/47/

Од немила до недрага и натраг до бестрага....

Малишан од 5 лета, Милош па још Црњански

Граната из Заграђа

Није ми познато порекло назива "граната" за воће нар. Пун семења, израз граната за нар повезујем са ручном бомбом (гранатом) пуном смртоносних оловних куглица...Ко о чему, баба о уштипцима, војник о скраћењу...