А зима будет большая...

А зима будет большая…

Вот, гляди-ка, за рекой

Тихо осень умирает,

Машет желтою рукой.

Плачут мокрые осины,

Плачет дедушка Арбат,

Плачет синяя Россия,

Превратившись в сньегопад.

И, сугробы сокрушая,

Солнце брызнет по весне…

А зима будет большая —

Только сумерки да снег.

https://music.youtube.com/channel/UCS6q5iqNt3sAEEokZ5PFt5A?feature=shared

Зима...

А зима нам прети с краја,

Преко реке погледом,

Тихо јесен боји сјајна,

Жутом руком, месецом.

Јасика је мокра, седа,

И Русија сиња плаче,

Тихо плаче Арбат деда,

Ево снега, неће, са'ће.

Воштанице пламен свеће,

снежним наносима бајна,

Сунце капље у пролеће...

И зима ће проћи сјајна -

А сад плави сумрак, снег,

Преко реке трепти брег...

СВЕТИ ЈАСЕНОВАЧКИ НОВОМУЧЕНИЦИ, МОЛ'ТЕ БОГА ЗА НАС!

„Због једног убиства Каин проклет оста,

Колико л' проклетство навукоше на се,

То убише Срба Седамсто Тисућа,

На веки проклета остаће им кућа.“

Ђердан од мерџана, Служба јасеновачким Новомученицима Светога  Николаја (Велимировића), владике Охридског и Жичког.

Приликом освећења храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, 2. септембра 1984. године, патријарх Герман је, између осталог, рекао и следеће „Браћо, да праштамо – морамо jер jе то jеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо“.

Овом, „политички коректном“ изјавом, и тада као и данас, после више од седамдесет година Србске земље и робља под окупацијом, у мраку смутње и безнађа, требало је и треба, ваљда, умирити и помирити непомирљиво: џелате и жртве. Исту рециклацију („опростити морамо, заборавити не смемо“) папагајски понављају потомци Гога и Магога. 

На праштање сагрешења личним непријатељима позвани смо и обавезани речима молитве Господње – Оче наш: „и остави нам долги нашја јакоже и ми остављајем должником нашим". Или, како записа Свети владика Николај (Велимировић) у Духовној лири: „Простимо људима да Бог  нама прости, сви смо ми на земљи привремени гости“.

Међутим, немамо права да, у име покланих и побијених на правди Бога, Срба Седамсто Тисућа, праштамо кољачима нејачи, девојака, одојчади, свештенства, владика, стараца - хулитељима светиње...Њима, ако може, нека у Геени огњеној опрости њихов отац и инспиратор папа.

А ми, Срби, да би остали и опстали, урежимо у срца Богонадахнуте речи Светога Филарета Московског: љуби непријатеље своје, непријатеље Божије презири, непријатеље Отачаства сатири (Люби врагов своих, ненавидь врагов Божиих и бей врагов Отечества).

☦породица.срб

Крај тихе ријеке

Крај тихе ријеке

(препев:  породица.срб)

Крај тихе ријеке, у брезовом гају,

Процвјетаће први прољећни цвијет,

Најпростију жељу, уздахнув у сјају,

Прекрстив се гледах на Исток и свијет.

Румени се небо пред гримизном зором,

И вјечно нам Сунце обасјаће клијет,

Голубица бијела над земљом и гором,

Из Божије руке објављује лет.

И дубоко, доље, скривену у срцу,

Сву животну тајну, ко мож' да схвати?

Кад спокојно, слатко, к'о у дјетињству,

Тепањем, њежно зове ме Мати.

И молитва света, што сузом заблиста,

У Христовој љубви, жар срца што с'ја,

И душа се прену, сва заносна, чиста,

У Великој тајни, Мат' Русија/Србија.

За тихой рекою

Автор слов и музыки: Сергей Трофимов

За тихой рекою, в березовой роще

Распустится первый весенний цветок,

И я загадаю желань попроще,

И перекрестившись взгляну на восток

Окрасится небо багряной зарею,

И вечное солнце над миром взойдет

И белая птица взлетит над землею

И божье прощенье с небес принесет

И что-то большое откроется сердцу,

Такое, что жизнью моей не объять

И станет спокойно и сладко, как в детстве,

Когда обнимала меня моя мать

Молитва святая, слезами прольется

Христовой любовью исполнится грусть,

И в это мнгновенье душа прикоснется

К Великой вселенной по имени Русь

https://youtu.be/IpKnIGZWHtE?si=6-jq63E33jxyx1y3

Свети равноапостолни кнез руски Владимир

Спаси и сохрани и у злу помјани!

Всегда, ниње и присно...